Отаџбина

594

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГИН

Крај њих му се машта диже. Светли се к'о Ипокрена; А она му сјајна пена, ТТТ то с' иа њему ситно впла, И мене је задобила. Последњу сам лепту дав'о, Ви, другови, за то знаге ; А кипљења кад га схвате Лудости сам исполав'о. Кол'ко свађа, кол'ко снова, Кол'ко шала и стихова ! Х1 ј У1. Ал' иена му крај свег шума Желудцу ми створи јада. Мирни бордо, вино ума, Претпостављам њему сада. И за Ајак нисам вичан. Љубавници он је сличан, Сјајној, живој, иуној жара, Самовољом што јад ствара ! Ти си бордо, к'о друг верни Што и у злу и у беди Све подели — а то вреди. Услужиик си неизмерни, Досади си гоњач јавни, Здраво, бордо, друже славни ! ХТ.УП, Ватре неста; тек каткада Под непелом жар засија ; Слаби дим се диже, пада ; Хладан камин већ не прија. Тек из лула дим се диже И у димњак лети, стиже. На столу се вино пени,