Отаџбина

БРАК ИЗ ЉУБАВИ

607

ја признати. да ми није било непријатно да пишеМ о стварима где се говори о... — Е па, признајем. — Признајем и ја... Читај сад. — Читам. «Пико дође и рече ми: — Госпо'н капетане, све знам. Само, молим вас, кад будем почео, немојте ме ирекидати питањима, јер у мени кључа, кл>уча... Целим путем понављао сам свој говор, да га не заборавим. Кућу су узели под кирију, пре три иедеље, Парижани. Ту седи неки г. Лаблиниер, инжињер, индустријалац... он конструише парне махине, телеграФе и т. д. Ту је са пуиицом, женом и двоје деце: младом девојком (деветнаест година) и дечаком (дванаест година)... Чекајте, знам и име деце... Јованка и Ђорђе... Они су богати, врло богати... Пет коња у штали, у шупи троја кола, четворо слугу, једна куварица, три собарице: Јулија, Адела и... Али вас се јамачно не тичу имена собарица, госио'н капетане... Њихова је адреса у Паризу: булва.р Осмам 28. Како сам ја све то дознао ? Из разговора с вратарем... Не, не, не прекидајте ме... То би ме збуиило... Ја видим шта вас је забринуло, госпо'н капетане. Ви мислите да сам учинио неку глупост, да сам рекао да сте ме ви послали ? Боже сачувај. Ви се питате: Како се овај глупак Пико упустио у разговор?... Ах/ то није било баш тешко, госпо'н капетане. Ту немам велике заслуге. Вратар је био пред вратима. Ја сам му пришао сасвим лагано као војник који беспослен шврља, и кад сам био пред њиме, учинио сам овако: — Уф , ала је врућина !... Он је одговорио: — 0! јест, врућина је !... Ја сам наставио : Али опет није врућина као јуче... Он одговори : — Да, јер има мало ветра... (( И тако, лед се проломио; ми се упустисмо у разговор ; у тренутку кад сам ја почео маневрисати да дођем на главно питање, видех где сиђе с перона, у дну дворишта, нека млада госпођица, ђаволски лепа, госпо'н капетане, с великим комадом хлеба у руци. Рекох вра-