Отаџбина

610

БРЛК д .ћУБАВИ

«Ја јој несмотрено одговорим: — То нису хусари, мама, то су ловци; хусари имају беле курјуке, а ловци нмају курјуке црне: хусари имају јаку као и дола... «Не довршим... Погледам маму. Она је била убезекнута.: — Од куда знаш све то ? — Боже мој! мама, Јулија... има једнога рођака у хусарима... Па једнога дана, кад ме ја чешљала... — Чудноват предмет за разговор! вели мама. „Остали смо при томе... Али није било све свршено. Тата се врати из Париза , седнемо за сто и тата иам исприча да је срео на железници једнога ОФицира... Ако буде он!... Пуковника... није он!... Тата је прошле године провео месец дана с пуковником у Котреу. Играли су заједно виста. И мало пре су обновили познанство. Тага га је позвао на ручак друге недеље, у среду 4. јуна. «Ја кажем тати: — Је ли пук тога пуковника у Сен-Жермеиу? — Јесте , овде је. — Је ли 21. или 22.? — Зар овде има два пука? — Има, тата, 21. и 22., који образују бригаду... «Отац се још више пренерази него мама. — Али од кога си то дознала? — Боже мој! Јулија... има једнога рођака у хусарима... Не могу да разумем, вели мама; од неког времена Јованка говори само о ловцима и хусарима. — Е! е! каже баба, можда јој је замакао за око какав леп оФицир... «Ја поруменим као скерлет; одговарам несгрпљиво, готово љутито. Почињем озбиљно да се љутим на тога господина кога не познајем , кога никад нећу познати. Јест, љутим се на њега, што је учинио толику промену у моме животу. Што ме је гледао на железници? Што је дошао под моје прозоре да изводи вишу јахачку вештину ? Што је оног дана кад ме је видео пошао кораком? Ако га сретнем , чим га будем познала, узећу галоп, велики галои .. Ах! велики галоп није баш за моју јадну Нели; остарела је. Али гата ће ми за рођен-дан дати другог коња...