Отаџбина

614

БРАК ИЗ ЉУБАВИ

— Извините, госпођо, што сте чекали због нас... — И ја сам требао што да кажем... Али иисам умео пишта. Био сам глун... Ноклонио сам се... Она ме је мало поздравила... Изишла је из ФотограФове бараке. — Да дивне младе девојке ! рече ми сестра. — Ах! заиста!... «И сад одох далеко... Кажем сестри како се зове, где станује... Отац јој је врло уважен инжињер, и т. д. Оееђао сам потребу да говорим о њој... Сестра се запрепастила. — Та ти си заљубљен ! — Заљубљен ! не. — Јест, јест, заљубл^ен си... Па лено, т[>ебало би се раепитати... Имала бих врло лепу снају... и Одведем Лујзу на станицу... Не, нисам заљубљен... Али Јупитер ће бити њен ! Сам(; ме је једно обеспокојавало... У Шеријевом каталогу стајало је: јахало га жепскиње... Али не треба се поуздати у примедбе каталошке... Драга мала ! Ако јој се догоди каква несрећа ! Имао сам код себе једно женско седло. Моја је сестра по кашто јашила са мном... Ја рекох Пикоу: — Метни на Јупитера женско седло, иа га одведи у манеж. Узми покривач... «После четврт часа наредим Пикоу да појаше Јупитера; увио сам му ноге у нокривач, у место амазонке. Јупитер пође галопом. — Ах ! госпо'н капетане, он зна свој посао, узвикну Пико, јахале су га жене... „Хоћу сам да покушам. Посадим се па Јуиитера, и колена увијем огртачем. Јупитер пође касом, пође галопом, и док сам касао и галопирао, говорио сам у себи: — Кад помислим само да сам у овоме положају и у овом смешном оделу зато, што сам пре петнаестину дана срео иа железиици једну нлавушу, која је читала неки инглески роман !... ( (И заиста, Јупитер је за жеискиње... Њен ће бити Јупитер!... Да; али како да јој га дам ? Ред би био да ставим коња на расположење пуковнику. Не, лично идем одмах њеној кући... Пођем... Пико је ишао за мном и водио Јупитера... Стигнемо; уђемо у двориште. Ја погле-