Отаџбина

632

АНА КАРЕШИНА

година брачнога живота и да њихов син не значе ништа, да је то погрешка, и да она хоће да живи другим животом испочетка рече он срдито Фрчући кроз нос. —- Аиа и поквареност! Ја то двоје не могу никако да сложим! —- Дарија Александровпа —- рече он гледајући право у добро и узбуђено лице њено , и осећајући да му се језик иа једанпут дреши. — Ја бих много дао када бих још могао сумњати. Док сам још сумњао , мени беше тешко, али ми је опет било лакше но што ми је сада. Док сам сумњао, ја сам се још надао; сада нема више никакве наде па ја ипак сумњам у све, толико сумњам у све да мрзим мога сииа, јер по кашто не верујем ни то да је он мој син. Ја сам врло, врло несрећан. То није морао говорити. Тек што му је сагледала лице, Дарија Александровиа беше појмила све, њеиа вера у пријатељицу беше уздрмана, она њега сажаљеваше. — Ах, то је ужасно! И ви сте се одлучили на развод брака? — Мени не остаје ништа друго да радим. — Ништа друго , ништа друго — рече она и очи јој се напунише сузама — Та ваљда се може наћи још штогод. — То и јесте страшно у овој несрећи што се оиа не може сносити као друга, н. пр. смрт. Овде ваља радити —• рече он као да погађа њену мисао — Ваља изаћи из срамног положаја у који сте без своје кривице уваљени; не можемо живети у троје! —■. — Разумем, страшио разумем — рече Доли и обори главу. Она поћута мислећи о себи, о својој домаћој иевољи, па се онда енергично трже и склопи руке, молећи: Станите ! Ви сте Хришћанин. Помислите шта ће бити с њом ако је ви баците? — Ја сам мислио на то, Даријо Александровна, много сам мислио — на његовом лицу показаше се црвене пеге а његове мутне очи гледаху право у њу. •— Кад је оиа