Отаџбина

АНА КАРЕЉИНА

сама признала како ме је осрамотила и обешчастила, ја сам све оставио по старом; дао сам јој прилике да се поправи, хтео сам да је спасем. И шта би ? Она није хтела да испуни ни најлакши мој услов, да ме не брука пред млађима —- говораше он долазећи у ватру —- Спасти се може само онај човек који неће на силу да пропадне. Али ако је човек већ толико покварен да му сама пропаст изгледа као спасење, онда шта да се ради? — Све, само не развод брака! — Па шта остаје? — То је страшно. Та она ће постати свачија и ничија жена! — Шта могу ја? — рече Алексије Александровић подигнувши и рамена и обрве. Успомена на последњи ноступак женин тако га је раздразкила. да је опет постао санта леда као и у иочетку разговора — Хвала вам на саучешћу, али ја морам већ да нођем. — рече он устајући. —- Не, станите. Не треба да је тако убијете. Станите да вам кажем моју историју. Кад сам се удала и мене је мој муж изневерио ; у суревњивости , у злоби хтела сам и ја да бацим све. хтела сам и ја да сама... Али ја дођох к себи, и шта мислите, ко ме је спасао? Аиа! И ја ето живим. Деца прирашћују, муж почиње да се враћа породици, почиње увиђати своју неправду, постаје чишћи, бољи... Ја сам опростила; и ви треба да опростите! Алексије Александровић слушаше , али није ништа чуо. У његовој души беше се опет узбуркала сва она злоба коју је осетио кад се одлучио на развод брака. Он се стресе и рече громким гласом који је продирао : — Ја не могу и нећу да нрапггам, јер би то била неправда. Ја сам за ту жену учинио све што човек учинити може и она је све то бацила у своје благо. Ја нисам зао човек и до сада нисам никога на свету мрзио, али њу сада мрзим свом снагом душе моје за оно страшно зло које ми је учинила — рече ои са сузама мржње у гласу.