Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

— уБубите и оие који вас мрзе... — стидљиво прошапта Дарија Александровна. Алексије Александровић само се презриво насмехну. Знао је он давно за то хришћанско правило, али оно не пристајаше у овом случају. — Да, може се љубити онај који вас мрзи, али се не може волети онај кога ви сами мрзите. Опростите за досаду. Доста је свакоме његова соиствена невоља! и овладавши потпуно собом , Алексије Александровић мирно се опрости и оде. 13. Кад усташе од стола, Љовин би најрадије пошао за Катицом у салон ; али он се побоја да јој то не буде непријатно што ће пасти у очи његово трчање за њом. Зато он оста с господом, уплете се у њихов разговор и ако је, не гледајући Катицу, осећао њене погледе и где она седи у салону. Ои је одмах испунио оно што јој је обећао т. ј. да ће од сада најлепше мислити о свима љ.удима и да ће их све волети. Разговор беше о општини, у којој Песцов налажаше некакав нарочити принцип, који он иазиваше хорским начелом. Љовин не могаше да се сложи ни са Песцовим ни са својим братом који по његовски и призпаваше и ие признаваше важиост руске општине. Па ипак он је говорио с њима и старао се да ублажи оштрину њихових израза, да их зближи и помири. Њега није ни најмање интересовало ни оно што је он сам говорио, а камо ли оно што они казиваху, али он је желео да свима буде добро и пријатио, као што њему беше у томе тренутку. Он је сада само једно знао, оно што је најважније. И то једно седело је најире у салону, а носле се дигло и пришло вратима. Он је и не гледајући тамо осећао иоглед њен, и морао се окренути. Оиа стајаше са Шчербацким на вратима и гледаше га.