Отаџбина

8»

1ЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГИН

115

Остадоше тек њих двоје, Јевђен Тању води ти'о Углу, где је столац био, Седнув, када седе Тања, На плећа јој главу склања.... Ал' од једном Олга ба'ну, За њом Ленски.... Светлост сину ! Оњегина занос мину, Очи мути, сав се зграну, Незванима претит' стаде.... А у несвест Тања паде. XXI. Спор све јачи.... Јевђен трже Дуга ножа !.... Ленски паде!.... Гомила се скупи брже ; Разлегат се вика стаде, ПОд се стресе од кликтања.... Тад се из сна прену Тања. Већ у собу светлост пада. А кроз прозор виде тада Рујне зоре где луч блиста. На вратима Олгу виде Где ко рујна зора иде ; Лака као ласта иста, Пита сестру : «Кажи, мила, Ког си ноћас у сну снила ?» XXII. Ко да Тања гледом бежи, Не чу Олгу, нит' зна шта је.... У постељи с књигом лежи, Ћути, као нема да је. Али није књига ова Плод заноса песникова ; Нит' мисао тако мила