Отаџбина

114

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГИН

XVIII. Тек знак даде, — свак се дере, Он запева, — сви с њим рикну; Засмеје л' се — сви се цере, Намршти л' се — сви умукну. Он је газда, свако знаде. С тога Тањи терет паде. Љубопитство на њу пало, Те отшкрину врата мало ! Ветар духну с поља јаче, Светилинке гасећ' сјајне. Стрепи руља с плашње тајне... Ал очима Јевђен маче, Те с' од стола скупа дижу, И вратима јетки стижу. XIX. Уплашена Тања стаде ; Тек се мучи да се скрије, Ал не иде ! Црни јаде ! Викала би — гласа није! Јевђен врата отворио, А свет паклен што ј' ту био, Гледа Тању. Смех се ори. Поглед, што им огњем гори, Гадне њушке, нокти груби, Па копите, шапе њи'не, И крваве језичине, Па рогови, брци, зуби, Сва та руља, што ту стоја, Урла, дречи : «Моја, моја!» XX. „Моја Р грмну Јевђен сада. Беже чуда куда које; Те у хладном мраку тада