Отаџбина

БОГИШИЋЕВЕ ЗБИРКЕ

9

унотребио у иослове моје научне струке, а да сам тај јадни преписачки посао оставио другоме коме, јер би њега свако могао лако урадити ? —- Ва исгину, Богишићу, не само да ниси погрешио, него си учинио роду глас, што си му из неприступних државних архива на далеком северу извукао толико драгоцене грађе за његову нову историју. Никоме другом не би се царске архиве широм отвориле као што су теби; нико други не би имао толико свестраиог образовања да пробере из онога мора старе исписане хартије, баш оне хиљаде листова, на којима је исписана политичка, војничка, економна итд. историја нашег првог устанка. Само научник твојега ранга могао је тај огроман и пипав посао урадити са оном минуциозном немачком ОгипсШсћкеИ;, без које он не би имао вредности, коју данас има. Па онда којв би српски научник осем тебе био у стању да осем личног труда уложи у овај посао и толико новца, којп би још смео помислити на ФотограФисање читавих исправа, лист по лист, страну по страну ? Не, не, ти не треба да се кајеш, него напротив треба да се поносиш што си својим трудом и пожртвовањем ударио теме в за најлепши споменик оним јунацима који у почетку овога века, из једног иотлаченог и скоро опустелог турског пашалука, створише нову државу! — Како ти то мислиш ? — Па врло просто. Ето још десетак — дваест година па ће се навршити сто година од васкрса Србије. Ми смо. принуђени да за деценије ирелазимо Фазе културнога напретка, за које су срећнији народи имали читаве вековз на расположењу, у таквом Финансијском стању, да дотле не можемо подићи достојне споменике од туча и мермера ни Карађорђу ни књазу Милошу. Али овај твој рад показао ми је, да би ми ту стогодишњицу могли обележити једним далеко лепшим спомеником, него што су статуе. Када би срнска влада. и српска краљевска академија узели на се да о своме труду и трошку ураде у другим архивама ово