Отаџбина

124

ЈЕВЂБНИЈЕ ОЊЕГИН

Тек још село не одв^че ; Ту мазурка јоште сија, Ту су њене прве чари : Исте пете, брци стари. Ту се држи, ту јој прија. Лудој моди још се не да, Тек Рус нови на њу гледа. Х1ЛП. Х1ЛУ. Тад Бујанов, брат ми пада. Ка јунаку нашем дође С Олгом, Тањом... Одмах тада Јевђен с Олгом шетат пође. Он се крај ње клиз'о, вио, Шапћући јој нежно ти'о. Неку песму... Па јој тада Руку стеже... Олги сада У румени лице плану. Све то виде Ленски таде И тешко му, тешко паде. Лзубоморан сав се зграну... Кад крај дође игре ове За котиљон Олгу зове. Х1,У. Нити смеде, нити може : Оњегину реч је дала. Ах, шта чује ? Боже, боже ! Је ли збиља или шала ? Из пелена тек изађе, Па кокета њега нађе ! Већ научи брза бити, Већ промени, ето, хити ! Клону Ленски од удара; Кунућ' женске тугу блажи. Тад изађе, коња тражи. Та пиштоља тек два пара И два зрна — доста биће Тешку судбу разрешиће ! ј 3 . ј рДАВИЋ.