Отаџбина

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГИН

123

Петроградски бал вам дати. Ал' расејан маштом тада Успомена мени паде На ножице знаних дама. А по вашим стазицама 0 ножице, лако с' лута! С престанком ми доба млада Разум треба да заблада Треба с' вратит' с грешна пута, Те да пета глава блиста, Од заблуда да је чиста. XIЛ. Једнолики и безумни, Као вихор кад се свије, Валс почеше, вихор шумни, Те за паром пар се вије... Час освете ево стиже. Оњегин се смешећ' диже, Приђе Олги... Брзо, лако Он се врти с њоме тако, И уморан с њоме седе. Ово, оно причат' пође ; А кад кратко време прође, Наставише... Сви их гледе! И Ленски се тада снеби ; Не верује самом себи ! хш. Тад мазурка на ред стиже ... Пре је било, спомиње се, Да са пода прах се диже, Све се клати, миче, тресе. Сада није мода таква: Мушки, као дама каква, По поду се вуче, миче...