Отаџбина

122

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГИН

XXXVI. Робера је осам било. Те се осам пута тако Своје место променило... Чај донеше... волим јако Кад стомаци наши знају Час вечери, ручку, чају. Ми сељаци добро знамо : У желудцу сат имамо ! Сад признајем, друге није : Често пева песма моја Пир, весеља буди која Где се једе, где се пије, Баш, Омире, као и ти Ког векова триест штити! XXXVII, XXXVIII, XXXIX, Већ чај служе... Цуре миле Шоље с чајем лено држе. Ал' их из тог, с пуно силе, Флаута и Фагот трже. Обрадован свирком таде, Чај са румом по што даде, Тај окружни Парис прави, Петушков се Олги јави. Тањи Ленски ; Харликову, Ту невесту с доста лета. Узе за се наш поета ; А Бујанов Пустјакову.... Сви у салу журе сада, Те бал сјајни поче тада. хи У почетку мог романа (На прву се главу сврати), Шћах угледом на Албана