Отаџбина

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГИН

121

Славни песник, скроман што је. У здравље јој пије таде И своју јој песму даде. XXXIV. Честитати сваки пође, А Тања им благодари. На Јевђена кад ред дође, . Јад Татјанин онај стари, Па збуњеност, изглед худи. Сажаљење њему буди. Немо јој се поклонио ; А поглед му ока био Чудно нежан... Да ли сада, ТТТтп је збиљски ганут био, Ил' се само нашалио, Ил' душа му тако ј' рада, Тек поглед му драг и лепи Тањи опет срце крепи... XXXV Тутњи само од столица, У дворану све то јури; Ко рој пчела из кошница Кад на цветно поље жури. Већ сит сусед сад се спрема Крај суседа да задрема. Крај пећи се госпе греју, Шапћући се цуре смеју. За зелене столе с' хити, Већ се зове, ко год марп. За лак боетон. ломбр стари, За вист вазда знаменити, Породица сличног лица, Плод досаде, залудница.