Отаџбина

120

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГИН

С ње досадно очи скиде, Наљути се ко што ј' знао. С тог' ће Ленског да узмути И полако да га љути. Уживајућ' сад је стао — И то му је сладост права Да све госте исмејава. XXXII. Не би само Јевђен био Што ј' Тањине јаде глед'о ; Ал свачиј' се поглед свио На пироге, — њима с' пред'о. (Жали боже, пресољене !). А тад боце засмољене, Кад печење јести сташе, Са цимљанским, отвараше. Ту су дуге, уске чаше, Ко талија што је твоја, Зизи душо, срећо моја ; Песме ми те опеваше, Мој узоре драг и мио, С ког сам често пијан био! . XXXIII. Запушач из боце лети, Вино с' пени, буја, диже... И ко да се тада сети Француз Трике ступи ближе Престадоше сваки збори. Ал Татјану плашња мори.... •Он запева с пуно ма' на. Запљескаше са свих страна, Изражујућ' хвале своје, И ако јој тешко пада Крај њег' Тања седе тада