Отаџбина

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГИН

И звек чаша одјекује, Ал' у скоро мир се доче ; Те гунгула опет поче. Препиру се, сваки збори, Наста врева, смех се ори.... Гле, на врата Ленски млади С Оњегином уђе тада, Госпа викну: «3ар тек сада ?» Све им друштво места гради ; Столице им одмах даше, И тад они поседаше. XXX. Према њима била Тања, Бледа као месец што је ; А к'о срна сред бежања Не подиже очи своје. Страсни жар је силно мори, Тешко јој је, лице гори. Не чу ноздрав оба госта ; Њено око сузно поста. Несвестица тад је свила, Те јој тешко, тешко пада Ал' одржа воља тада : Две три речи прозборила Тешком муком, али хтеде ; И поново за сто седе. XXXI. Све, трагично само што је, Несвестице, око влажно, Јевђенију досадно је, Јер зна добро да је лажно! Од како је овде пао, Озбиљно се срдит' стао. А кад бледу цуру виде,