Отаџбина

ЈЕСЕЊЕ С*ЛИ1^Е

(свршвтлк) Све око нас обавио јесењи мрак. Планина се утајала ка' гроб, љушне се тек по неки листић ил' гранчица, поћушнута лаким поветарцем, па опет стане и занеми. Не чује се ни жубор поточка, што се под планином вијуга, ие чује се ни стока око кућа, које су нас са свију страна опколиле, па у том мраку изгледају к'о црни пластови. Свуд тихо, само код нас кипи живот и рад.... Испречали се дугачки иурењаци, све један преко другог, те еаставили велику рпу кукуруза. Један се истурио задњим, дебљим крајем, са преломљеним тепељком , па се наџеџио, ка' ђетић у мајчину крилу; други се измигољио предњим тањим крајем, подупро се на сува ребра другог, па накривио риђу кићанку, ка' свирач у колу, те изгледа, ка' да посматра око себе веселе раднике.... А радници се понамештали око рпе, поседали поребарце, све један пред другог, па левом руком маше се сува корена, шчепају га за риђу кићанку, расцепе му густу одећу иа пола и заљуште до дна, снажна рука навије му сув тепељак и — кр!... остаје го, углађен кицош, кога хитра десница баца на гомилу.... Слабо светлуца бледи пламичак лојанице, једва му зраци продиру кроз густи мрак, ге показују тамне предмете, поређане около. Не види се лице ни једног радника, но чује се много.... Пуцају тепељке, шушти сува комишина, прелећу преко главе једри, учврсли кукурузи и падају на гомилу као град; цепа се и пуца комишина на зрелу корену , шушкољи корење отиснуто са рпе, севају једре раденичке руке, вије се српска, девојачка песма, пролама се врисак момчадије и смех веселих комишилаца, а рад кипи све брже и брже све лепше и лепше....