Отаџбина

138

јесење слике

Ја се укипио на столици, па баш ни мрднути. Само ми очи блуде по том чудном кругу, по тим тамним сенкама, што ка' призраци, мрдају тамо и амо, а груди, препуне неког чудног задовољства, само се надимају све више и више.... — 0 Аго, викну Анђа. — Ој, одзива се ч'а Марко. Ја велим да припевамо, а ови моји ђаволи нећеју. — Е јес, неће мачка рибе. Деде ти само почни, па да видиш 'оће ли — Та оне баш и нису с раскида, но, знаш, не можемо да се погодимо. Ова неће овога, она онога, па мука.... Још Анђа у речи, а Јово Перов допузи побауљке до мене, па ме ћушка. Ја се сагох и једва га познадох. — Јес' ти .Јово, питам га шапатом. ■—■ Ја. — Шта је ? — Славе ти реци јој нек припева Милицу за ме. — Је л' Ђокину? — Ја, прошапта он и одмаче се. — Е, иа кад неће с тобом да се погоде, са мном, ваљад', 'оће, викнух ја гласно. Ето, припевајте Јова и Милицу. — Куку мене, не мој очију ти, стаде молити Милица, ал' Анђа започе, а дружина је подухвати и разлеже се песма припевалица: Јоваие бећаре, ђе си синоћ бпо? — Милице девојко, доље у дућану: Јоване бећаре, шта сп куповао? — Милице девојко, свилене мараме. Јоване бећаре, што ће ти мараме? — Милице девојко, да дарујем драгу. Јоване бећаре, а ђе ти је драга ? — Милице девојко, у сред села мога. Јоване бећаре, која ти је драга? — Лепото девојко, Милица 'Бокина...