Отаџбина

ЈЕСЕЊЕ СЛИКЕ

139

Е, да није пустог мрака, волео би онда видети Милицу, како је изгледала, док се песма хорила. Мислим , што год је било у њој крви, све је отишло у образе.... Славна помрчино, у теби се мање и црвепи, ал' за то , како клето срце куца!.... Дрхће рука, па грчевито стеже сув, неокомишан корен, цепка суве шашљике, па у том заносу баца га на гомилу и маша се другог, а сутра дан на чистој, окомишаној гомили , ваљају се по сто неокомишаних, изломљених кукуруза.. . Славне наше припевалице!... — Је л' ти драго Јово? дирка га Анђа. Јово ћути, па само ломи кукурузе. — Очију ми, он се л.ути на ме!. . — Шта ће се љутити, које се још до сад љутио на припевање, одговара Благоје Чворић. — Ка' да ти то, Влажо, навраћаш воду на своју воденицу. — Јок ја. — Ама немој ти продавати бакчованџији краставце, но реци де само, коју ћеш ? — Мене, вала, сведпо. — Знам, знам како ти је свздно, А неби се љутио на Станицу ? — Па, ако она вели.... — Не мој Анђо, моја лепа Анђо, молим те, отпоче је сад ова молити, ал' је заглуши песма: Љуби.ш се два голуба, бели, бели.... # — Ама ајте да припевамо Анђу, кад она нас 'волико дира, вели Милица. — Давно сам ја, Миљо, припевана и опевана. — Е, ал' ми нећемо за Гаја. — Препевајте је за Зука, вели њен Гајо — Нека, нека, прво ћемо тебе за Саидулину Ђуку, одговори му Анђа и припева га за њу, па му се после стадоше смејати, но и он не ћути: