Отаџбина

140

ЈЕСЕЊЕ ОЛИКЕ

— Па што, лепша је од тебе. — Кад је лепша, ти иди њој. — Би ја, и вари и помагај, но се бојим Саидуле циганина. Ал : истина ми ћемо се мењати. Е ту се Анђа баш истински наљути, ал' девојке је брзо припеваше за Јована ч'а Марковог, те је тако одобровољише. Стадоше припевати све редом. Изредише све, па и самог ч'а Марка и стрина Сару. — Е није асне, не мо'ш им ништа, вајка се ч'а Марко, а знам да се онда сетио многог момачког ђаволства. А кога сте ви, море, заборавили, потсећа их ч'а Марко гласно. — Па нисмо, Аго, заборавиле, али сад.... незнамо,... па како ћемо, муца Анђа. Ми саме нећемо док нам он не каже. — Па ајде, ајд' и мене, велим ја, јер видим да о мени говоре. — 'Оћемо ми, ал' ти нам кажи име. — Е, Бога ми, то не знам. — Е јес, к'о санћим, ти немаш девојке. Казала је нама поша.... — Шта ви је казала? — Имаш двије. — Ене де сад! Па ајд, признајем, имам. — Шта ћеш признавати, кад смо је ми виђеле. — Ђе, болан? — Зиаш ђе, на киселој води. — Зар обадвије ? — Јок, ону једну, а друга ти је дбље. — Ама здравља ти, па како изгледа ова ? — Па 'нако, гледна... ка' и свака варошка; ганка у струку ка' ја у врату само оно, брате , што мећу неког ђавола остраг... шта им је оно истина ? — Седло. — Од све шале, оно ми се не допада, вели ч'а Марко.