Отаџбина

156

ЈЕСЕЊЕ СЛИКЕ

— Над'о сам се; вортала га је читаву годину, ал' је они ђидо укеба. — Шта, зар су се одавно погађали? — Три пут му је обрицала, само није паре узимала па после поквари. А ларма још траје. Само ко је био нем — није ништа рек'о о бегству Миличином..., Месец изгријао, па сија и смеши се на веселе комишиоце, што се полако, низ брдо, враћају кућама и осветљава им пут, да не залутају. Пред љима зинула провалија, обрасла гором и шибл.ем, па хуји и шушти, а на дну ње вијуга се, као змија, међ' суморним стењем и жубори планинска речица, те казује путницима, да ова чељуст није мртва, да има живота ... По негде бљешти вирић на месечини и прелива се беличастим сјајем, док не наиђе на њега неки густ облак, те огледа, на његовој глаткој површини, своје туробно лице, па иде даље, а вирић опет бљесне и затрепери својим хладним огледалом.... Мало даље чује се «Вилин до в . Тамо пада вода са високе стене, па у овој ноћној тишини прави лом и грмљаву.... Тамо, од Прекића кућа, чује се грмљава од пушака, а Вилин до мршти се на ту грмљавину, па јечи шушти, стење и хуји....

И опет ми се носе у памети сјајне слике моје младости, и опет видим тебе, мила јесени, обучену у све ове лепоте и круиисану сјајном, драгоценом круном, бербом виноградском.... И гледам у ту сјајну диадему, па ми очи засењују, ум се мути, а срце се брже шири и скупља, зането лепотом твојом.... Ослепићу од блеска твога, занећу се чарима твојим.... Окрећем лице од тебе, бербо виноградска, не смем те више гледати, ни тебе дивна, чаробна сеоска јесени....