Отаџбина

ЈКСЕЊВ СЛИКЕ

и она ућути; руке са кукурузом падну јој на крило, а она се примакне, па слуша и гледа, како се сво друштво збнло у круг, све једно уз друго, гха се завела шала и смеј, да очију не одвојиш.... И ја задремах, па се прућих у комишину. Задахну ме диван мирис шаше , коју набацах на себе , окретох очи у небо, па узех да гледам и да мислим.... Видим две лепе, сјајне звезде, близу кумовске сламе, стоје једна уз другу. Светлуцају на изменце, па изгледа, да се све више, једна другој примичу. Видех, чиними се, добро, како се спојише и постаде једпо велико, светло сунце. Сетих се Јова и Милице, па ми се мисли почеше да бркају... Тргох се , неко ме зове по имену и вуче за руку. Павле зове на вечеру. Приђох соври, а тамо се радници већ умивају. Умисмо се и иоседасмо. Таман да се прихватимо сира, а одоздо, са доњег краја совре винку Анђа: — Море девојке, камо вам Милица ? Девојке се одиста зачудише. Згледаше се, па ће тек једна рећи : — Сигурно је у кући. На томе се и прође. Почесмо да једемо. Таман донеше чорбу, а из потока загрми пуцањ, један, два, три... Како је ко принео кашику устима, тако и остаде, нит' је ко враћа ни срче. Ч'а Милош што седи уз мене с леве стране, диже се, мету прст у уво, па викну што игда може: — Ехееј, пријатељ 'Боко!... недаај.. . одведоше ти грлицу из гњезда.... У страни, преко потока, грмну пуцањ опет. То беше одговор на чичину ларму. — Нек' им је срећно, да Бог да! викну ч'а Милош. — Ама коме? —Ко кога одведе? питају готово сви, — Одведе Јово Перов моју прију Милицу. Настаде ларма к'о на вашару.... Ч'а Мнлош се саже к мени, па ми шану: