Отаџбина

Р А В А Н И Ц А

189

15. Оејетљиву жицу том ријечи згоди, Јер домаћин треба госте да весели. Ћутећ' тамо амо цар по изби ходи, Најпослије њојзи он овако вели: Ах грижа савјеоти у сјету ме води, Сјете су облаци густи и дебели; Ну, јад мој ие тр-еба весељу да шкоди: Казаћу вечерас пхта ми душа жели. 16. Вечера се. Цару не бјеше до јела. Преврће и чати дебеле зборнике, Гдје краљевах српских славна стоје дјела. По вечери сазва госте и дворнике У двораиу вељу. Господа су сјела Према чину свом на меке одморнике. Госпоску вечеру да пријатно сваре, Служаше им вино слуга Божидаре. 17. На пријестол царски Хребљановић сједа, А на главу круну Немањићах тура. Ту Југ од Прокупља, већ старац и дједа, С девет Југовићах, Лазаревих шура. Ту је и Вранковић, који само гледа, Како царство српско у понор да згура, С Бранковићах седам, оглобили што су Каравлашку рају, и голу и босу. 18. Југовићи млади, цареви шураци, Малко су охоли и несташни врази; За љубав царици, њихној милој даци, Цар их одликује у свему и мази, Ал нек им је просто, јер бјеху јунаци. Када се касније Срб с Турчином срази, Полетјеше, храбри, на Косово равно, И за отачаство изгибоше славно.