Отаџбина

188

РАВАНИЦА

11. Чујте ! Када Милош, након муке мале, Донесе леђанске товаре цекина, Цар Лазар н њега и госте остале, Што бјеху у ропству невјерних Латина, Задржа на двору да му сјету гале, Празнећ с њима многе куие рујна вина: Цар се од Милоша нерадо раздваја, Који зна хараче са славом да снаја. 12. Тако је трајало још вријеме дуже. Док цар поче нарав нагло да мијења: Сјетан поста, уздах уз груд му се пуже. 0 узроку сјете разна су мнијења, Гости објашњења не знају да пруже. Мир је свуда, нема рата, ни бијења, Хазне српске пуне, препуне да паче. Од када Обилић донесе хараче. 13. Тече виио још у непрекидну млазу, Ал нема весеља к'о што бјеше пређе; Све више осваја чама цара Лазу, Ваздан муком мучи, често мрштп вјеђе. Рече Милош : ваља бити на опазу, Јер царево лице сваки дап је бљеђе ; Деси ли се што гођ томе старцу красну, Предвиђам Србији нометњу опасну. и. И царица, бринша, пита господара: Шга је узрок прави твоје душе тмуши ? Жељела бих звати дворскога љекара, Јербо твојездравље све севећма руши. Не доби одговор од свога другара, Ои за та питања канда нема уши ! То вријеђа госте, с твоје ћуди риђе Сви су ојетни, —- вјешто она му подиђе.