Отаџбина

26«

КЊИЖЕВНОСТ

говор шегов често збуњен и без везе. Површном посматрачу и познаваоцу људске прнроде може се учинитц као да се овакве противности не могу сложити у једној личности. Отуда су поједини критичари помишљали о Хамлету да је померио памећу, док су други доказивали да се он само претвара и чини луд, како би заметнуо траг, и како му се околина не би досетила шта смишља. То за мене, право да речем, на једно излази. Паметан човек не долази на мисао да се без невоље прави луд; таква мисао може доћи само човеку, који је доиста померио памећу. Каква би разлога Хамлет могао имати да се прави као да је сишао с памети? Шта би му у опште могло дати иовода да помисли да је за извршење онога што треба да уради потребно да се претвара, када нема узрока мислити да ко на њега сумња? 0 томе, дакле, да се Хамлет претвара и чини луд, не може бити речи. Но и ако не може бити речи о томе да се он претвара, у карактеру његову има, при свему томе, нечега извештаченог, пеприродног, театралног. Природе такве, каква ћемо иоказати да ;је његова, иоред све искрености у ономе што осећају, врло радо износе на видик оно што им душу притискује; за њих је права потреба да и други људи виде шта они трпе, да их жале и познаду сву дубину туге њихове. Уз то још, он ; увређен у својој синовљој љубави, хоће да на супрот мајчиној и стричевој неосетљивости, истави своју неизмерну тугу; она треба да у њих пробуди глас савести и да им загорчи срећу коју су грехом искупили. Гледајући њега онако измењена и онако несрећна, они треба да познаду да су га они дотле довели, и то да им помути њихову срећу: то би био истина детињаст, али карактеру Хамлетову сасвим приличан начин освете, и разлог да се он нешто и ирави несрећан. Једино, дакле, у овоме смислу може бити речи о томе да се Хамлет претвара: у колико се, поред тога што је доиста несрећан, још и чини несрећан. Но ова црта, ако сам је ја добро и верно