Отаџбина

КЊИЖЕВНОСТ

209

уочио, само је споредна у његову карактеру; она није никако довољна да га потпуно разумемо. Одбацујући, дакле , оно мњење као да се Хамлет претвара и да би у томе лежао кључ за разумевање његова карактера, остајало би једино да се испита да ли је он померио памећу. Мени изгледа, да вам одмах кажем како ја о томе- мислим, да за разумевање његова карактера није ништа добијено, ако се рече да јесте. У опште, цело питање о томе да ли је Хамлет луд или није мени изгледа доконо, све донде, док се не повуче оштра граница између здравља и болести душевне. И они који испитују душевни живот у његову нормалну стању, и они који изучавају абнормне облике које он узимље иа се у болести душевној, давно су начисто с тим, да ови изрази имају само односна смисла. Хамлет није луд, ако се под лудошћу разуме ' оно што сви лудошћу зовемо; а ако се будемо унуштали у психијатричке суптилности, онда не зиам, хоћемо ли се где моћи зауставити, и хоћемо ли где иаћи човека који би био душевно потиуно здрав. Онда можемо покренути читав низ психопатолошких питања из литературе, и питати се да ли је на пр. Ромеова и Јулијина љубав нормалан појав душевног живота. Место дискусија о празним речима, ја мислим да ће ва нас бит-и корисније да се држимо ствари, и да потражимо црте карактера Хамлетова, који смо предузели да проучимо. Улазећи у ову анализу, мени изгледа да ћемо најбоље учинити, ако, пре свега, потражимо основну црту његова карактера, јер ћемо по њој, ако је упознамо, моћи познати и разумети и оне остале, мање значајне. Да почнемо одмах с првом појавом Хамлетовом. Хамлета је задесила голема несрећа ; он је изгубио оца. Сасвим је природно да се он предаје тузи за оцем, јер је велики удар судбине изгубити родитеља. Али његова гуга није као што други људи тугују; она га је оборила и убила у њему сваки други покрет душе. Смрт очева