Отаџбина

298

КУТРУЛИСОВА СВАДБА

љене. Одиста данас изгледате као звер. Да нисте сло мили штапић, онај штапић за који сте дали целу месечну плату, онај чаробни штапић са којим сте толика срца упецали? Да вам невешти берберин није сувише кратко ошишао косу вашу? Да нисте изгубили блистава дугмад, која украшаваху сумњиву белоћу кошуља ваших, те сада толико жалите и уздишете ? Ксантулис: Ах, нисам изгубио ни штап ни дугмад, иити други какав украс живота мога, него сам изгубио сами живот или нешто што више вреди и од живота. Антуса: Онда су вас истерали из службе. Плату сте изгубили ? Ксантулис: Не, плата моја од тридесет драхама месечно иде као и до сад, али сам тебе изгубио, сунце среће моје, тебе која ми позајмљујеш светлост и топлоту, тебе која мојој плати у опште вредност дајеш, Антуса: Како то ? Не разумем. Ксантулис: Не разумеш ? Та срео сам оног по три пута, не, по тринаест пута проклетога крпу, што са својим маказама накриво кроји хаљине у Сири, те и мени одсече крила срца мога. Антуса: Шта? Кутрулиса? Ксантулис: Да; иде с оцем твојим и говори о веридби твојој. Антуса: Е да? Ксантулис: Па се нанео добричина, па се поноси, па све глади боре на својој Фустанели, осврћући се као ћуран који све у свој реп гледа — а ја изгризох усне своје, и дође ми да га ухватим за гушу. Нисам се надао да ће љута зима банути у сред златних дана наше среће и задовољства; нисам се надао да ће изненадни растанак учинити да увене најлепше цвеће слатке љубави наше! Антуса: Има већ три месеца како нас беше лишио својих кројачких дражи, и ја се надах да је он, у маленом рају Сире, рачунајући интерес на интерес игле своје, нас заборавио као и ми њега. Али изгледа да је