Отаџбина

КУТРУ ЛИСОВА СВАДБА

299

претерана хвала Сирских лепотица и да и Атињанке имају по мало лепоте кад нам се вратило верно и несрећно пастирче! Ксантулис: А, погле сада! Женски карактер ! Прави сунцокрет! Само нека га такне један зрачак ласкања, одмах се отвори цвет срца вашег, одмах се окреће сунцокрет. Наравно! Враћа вам се верно а бедно пастирче! Како да га не наградите? Антуса: Наравно. Ксантулис: Показао вам је да вашу лепоту цени више него све лепотице у Сири. Зар да се ваше срце покаже неблагодарно ? Антуса: Наравно. Ксантулис: Отац га хоће за зета. Како да се не покорите очиној заповести? Антуса: Наравно. Ксантулис: Антице, са тим „наравно" просто ме закла. Зар ме се одричеш немилостива? Где су толика твоја обећања, толике твоје заклетве? Када сам ја носио шеширић на еро. и нове лаковане ципеле које су шкрипале, када сам носио мој тесни Фрак, а руке подбочио као ручице на тестији, само да се не прекинем у стасу, онда су девојачки погледн као град сипали замном, а ја сам на цвикер само тебе гледао. Онда си ме и ти са задовољством гледала, онда си ми намигивала, па онда си ми се кришом осмејкивала, за тим си ми слала цвеће, најзад си ми се заклињала да ме волиш. А сад? Зар хоћеш да ме пустиш да бедан у очајању попијем отров, иди да стегнем своју мараму око врата па да сам себе удавим? Зар не видиш да горим као цигарета, да се раопадам у пепео и да се многовијугави дим уздаха мојих диже из утробе моје? Ах, ах! Антуса: Немој тако љуто цвилети. Ни за стотину Манолида нећу ја никада заборавити оне слатке часове у којима си ми доносио слатка шећерлемета, нити ћу заборавити наше слатке разговоре. Газда Манолис нек 19*