Отаџбина

300

КУТРУЛИСОВА СВАДБА

иде до ђавола, нека ми се скине с врата главобоља једна! Жену тражи ? Нек узме своје маказе! А ако баш мој отац силом хоће њега, нека му је на здравље, нека га узме сам. Ксантулис: О слатки, очни виде мој, слатка светлости! Ти говориш, а мене памет оставља. У мојим грудима срце ми кадрил игра, оно се праћака као каква риба. а памет ми се врти као да игра валцер. Дакле. даћемо ми њему пут нашем газда Манолису ? А ми, а ми !... 0 радости, Антице моја. а ми! Напоље Манолисе, без трага зете ! Антуса: Ама „вратило нам се верно пастирче, како да га не наградимо?" Ксантулие: Антице моја! Антуса: Ама «показао је да више цени нашу лепоту него све лепотице у Сири. Зар да га наше срце не дочека са захвалношћу ?» Ксантулис: Антице моја ! Антуса: „Отац га хоће за. зета, како да се не покоримо очиној вољи? }> Ксантулис: Опрости, Антице моја, безумне речи, које сам изговорио изван себе, јер ме је љубомора као каква мачка давила и разгребавала ноктима својим. Заборави их, ~ето нисам ништа казао, ТФу, ТФу (аљује). Нисам ни једну реч казао. Буди ми опет која си ми била, луче моје, слатка моја Антица, иа ћу ти бити веран као сенка твоја, па ћу као куца љубити траг ногу твојих. Антуса: Добро дакле, милост! Као савезници борићемо се против заједиичког непријатеља, против ћир Манолиса, тога витеза .од игле и веза, који можда мислк да ме већ има у џепу, а кога ћу ја савити око прста лакше него што он рукује са својим напрстком. Ксантулио: Како то мислиш урадити ? Како да се спасемо из ове велике опасности? Шта да измислимо? Како ћеш савладати вољу очину, како ли ћеш издржати толике јурише младожењине ? Ах, нашао сам, нашао сам