Отаџбина

КУТРУ.1ИС0ВА СВАДБА

301

начин. Чуј ме. Читао сам, не знам где, ал' у једној књизи која је сва мирисала на мошус, цвеће и ноезију, како ]е једна млада хтела да уплаши свога драгана, на се направила као да је умрла. и после му се, ноћу, у мрачној шуми јавила умотаиа у мртвачки покров, као повампирена. Он се тако преплашио да је наскоро умро од четвороструке грознице и са накострешеном косом на глави. Како би било да и ми одиграмо нашем кројачу ту вамиирску шалу, шта велиш? Антуса: Којешта! Не марим да се шалим са смрћу тер би она могла да ме узме за реч. Не брини ти ништа. Кад жена нешто хоће, ретко у њеној оружници Фали досет .БИВОст. Ксантулис: Гле, ево ти оца где иде. Днтуса: Иди ти, ништа не брини. Ксантулис: Мој је живот у твојим рукама (оде). Антуса (сама.): Е, дакле дошао нам је Кутрулис. Кројач, пфуј! Ја да пођем за кројача! Богат је, па шта ко бајаги? Ја да будем Маиолисовица, жена човека који од јутра до мрака седи прекрштених ногу па шије ? А балова, соарета, шетње никада да не видиш ? Извинићеге! Ваша понизна службеница, ама ја нисам за ваше зубиће ! (улази Саирос хитно) Спирос: Дошао је, кћери, дошао. Трчи, обуци се, накити се. Дошао нам је младожења, дошао је Манолис, иди обуци зелене ципеле и метни жути шешир. Дошао нам је румен и добро ухрањен. Антуса: Сиромах ! Спирос: Па што те воли, просто да погине! Описивао ми је његову љубав изразима магловито-поетско-мрачним какви се само у пастирским Фрулама наћи могу. Сав гори као загорело јело! Донео ти је прстен и неће се смирити докле га ти на прст не метнеш. Антуса: Јадник !