Отаџбина

312

КУТРУЛИСОВА СВАДБА

Кутрулис: Па еад, шта ћемо? Шта светујеш ти препреденко ? Отровилис: Пут под поге па да се попнемо на ( ,ватрена крила» Француског пароброда, а већ на нашем острву, издуваћемо се. Кутрулис: Шта говориш непријатељу среће моје? Шта хоћеш, да постанем самоубица ? Да одем да се удалим од овог раја небеског ? Никада, па макар ме ватрена копља разнела на ћулбастије, макар ме ватрени мачеви исекли на котдете. Је си ли видео лепе очи њене? Отровилис: Нисам најбоље. Чини ми се да јој једно око гледа на Сиру а друго на Егину. Кутрулис: Ах Стровилисе, какве очи! Па њена уста, јеси ли видео ? Отровилис: Видео их нисам, али сам их добро чуо. Кутрулис: Ах Стровилисе каква усга! Па она ручица њена... Отровилис: И ручицу и ножицу и леђа њена, све сам видео, видео сам је од главе до пете, лепа је, красна је, па шта ? Шта хоћеш са тим ? Кутрулис: Хоћу да се ни за један тренутак , ни за један корак не одмакнем од ње. Стровилисе, помози, ти си досетљив, потрчи, иомучи се , тражи, само нађи ма каквог начина да она пође за мене. Спаси ме. Отровилис : Нисам ја досетљив него 6езо6ра.за,н зар ниси чуо ? Какал начин ја да пронађем? Она ти је сама казала начин. Шотани Министар, ха, ха, ха! Кутрулис: Немој се смејати. Зар не видиш да сам уплакани јунак једне лирске трагедије. Шта да радим? Отровилис: Да по.станеш Министар казала ти је. Што мене питаш ? Кутрулис . Е па када није друге, када се баш мора, Стровилисе направи ме Министром. Отровилис: Шта?! Ја да те направим Мииистром ? Кутрулис: Да, ти. За те нема ништа немогућно.