Отаџбина

314

КУТРУЛИСОВА СВАДВА

Кутрудис: А зар не може за паре да се купи ? Отровилис: Е, то може. Кутрулис (даје му новаца): Узми ову кесу, одреши. плаћај, купуј колико га год има на продају. Купуј на оку, купуј на кантар, само брзо, не могу да чекам. Стровилис: Бога ми, газда, с тобом нису чиста посла. Какав је то коров у твојој памети ? У шта хоћеш да ме уплетеш ? Кутрулис : Ах , Стровилисе! Сећаш ли се још оне црнооке девојке из Тиноса ? Отровилис : СоФијице ? Те још како је се сећам! Кутрулис: Кад год на њу помислиш а тебе зуб заболи. Е. њој ћу дати мираза да се можете узети. Помози ти мени, па ћу и ја теби да дођеш до мете среће твоје. Отровилис: Уф , уф. газда шта учини ? Сада ћу и ја да полудим. Видим да нам обојици треба једна капа, јер ће и моја памет да одлети за твојом. Ах СоФијице моја. и ову будалаштину за тво]у л .убав ! (Кутрулису, узимљући кесу). Дај то овамо, па ме чекај. Кутрулис: Свршено је, оде ! Пустио сам дакле моју лађицу на пучину великога мора. Бура суманутог частољубља дотле ће дувати у њена једрила докле их не поцепа, и онда ће је таласи интриге у борби бацати тамо и овамо, док не наседне и не прсне на каквој стени, и док је китови, који траже службу, не прогутају. Напред путем са кога нема повратка! Ко се на том путу само осврне, томе се заврти и мозак и зем.ља ') или се он сам претвори у стуб соли. И тако ћу да променим мој безлобни живот , изгубићу хркање мога мирног сна, и мој хлебац, који до сад нисам умакао ни у какву горчину , заменићу пехаром министарског нектара, у који завист, ђаволска злоћа, вечно будна сумња, одговорност и тешке бриге непрестано сипају жуч и сирће. Ако ће! ') ХаХ(^ега1, ■/ ц угј гд/уддм тоу — у немачком преводу «816111 « (Ие 8рт<!е1 оћеп 81сћ <1еп Штте1 <1гећеп".