Отаџбина

КУТРУЛИСОВА СВАДБА

32 &

да вам није мозак притиснуо тежак облак Бахуса рицинатског. 1 ) Ксантулис: Зар ми ниси обећала верност, зар толике твоје заклетве ниси носолила толиким ласкањима? Зар ми ниси рекла да ћеш Манолису потиисати пасош чим се појави, да ћеш га одмах без попутнине послати до ћавола. А јееи ли урадила као што си рекла? Антуса: Незахвалниче, не заслужујеш ни да ти одговарам него би требало да те пустим да стењеш и јечиш, а ја да се смејем — јер треба да знаш да сам ћир Манолису пресекла и кашаљ и сваку наду. Ксантулис: Је л' истина златни мој анђеле ? И радост и жалост, и живот и смрт, све то чекам из усташца твојих. Замисли земљу, коју је спалио Јули, и њу и њене плодове и њену траву, па је на једаи пут облије киша! Е таква је земља срце моје, а твоје су речи она киша! Антуса: А зар је гакво било твоје мишљење о моме характеру? Зар си мислио да је моје срце слама коју сваки ветрић може да развеје, или да. је труд, коју може да упали и поглед једнога кројача? Умири се, не бој се. Није кројач за ме, и моје су заклетве зарезане у срцу моме као у мрамору. Ксантулис: Антице моја, језик ти је од шећера Дакле си му показала да не треба ни најмањ« да се нада? Антуса: Још да зпаш како ! То је била шала! Ксантулис: Како, како? Антуса: 0 то је било да човек свисне од смеха. Ксантулис : Говори, молим те ! Антуса : Замисли јадника како је изгледао када га уверих да не треба ни да миСли на мене ако не напусли свој простачки занаг и ако не постане... ха, ха, ха, то је било красно... ако не иостане... шта мислиш? Ксантулис : Шта ?

') Да бп Грци могли озржати своја внна до идуће бербе, при свој пс.јикој врућини, како немају нодрума, трпају у вино некакву смолу, за то се љихово вино зово пета(о.