Отаџбина

ЈЕДНА НОЋ У АТИНАМА

37

За то има и београдских и атинских разлога. Београдске зиате из новина. Оне су ту скоро биле пуне критика, бележака и — учтивости противу (( Отаџбине'\ што није више онако добра, каква је била када је могла плаћати својим сурадницима по десет дуката за табак. Кад се из тих критика издвоји све што је диктовала, лична мржња, политика и ВгоЛпеМ, остаје ипак истинито језгро : да су ((Отаџбину" у последње време преплавила : ђачка' вежбања, и да би крајње време било, да матори опет мало засучу рукаве, јер само у њих има још по мало оне патријархалне навике да раде без хонорара. Млади даровити српски писци постали су већ врло практични људи и — имају право, јер су видели, да њиховим претходницима нико није казао хвала што ■су по 30—35 година џабе радили у српској књижевности. И одлични уредник ((Отаџбине" апелује на њену стару гарду. И први се одазива онај, који је са свога доброга срца и са своје поетске душе данас у највећој материјалној невољи, онај, који после читавог једног живота пуног ђенијалног и плодног, државничког, књижевничког и научничког рада мора — мож'да једини међу нама да пише, те да се хлебом храни. И не само да је Чеда Мијатовић први од старе гарде, који се јавља онде, где треба џабе радити, него се јавља и сада, као и увек, са једном великом, лепом плодном идејом. Он предлаже, да за ( ( Отаџбину и пишемо културна писма, да њене читаоце упознајемо са сувременим културним напретцима оних земаља и народа, куда нас је судба растурила. Као и увек, Мијатовић се не задовољава само иде- % јом. Он одмах примером показује, хако треба та културна