Отаџбина

38

ЈЕДНА НОЋ У АТИНАМА

писма писати, он у свом првом писму из Лондона') обухвата тако рећи цео културни живот англо-америчке расе. Требало је да Чеда откине нешто од свога драгоценог времена, у коме му се ваља борити за насушни хлеб, ге да то време поклони „Отаџбини" — па тек онда да се и њен основалац сети своје дужности, он, који је од Николе Христића учио шта је дужност !... Али, ко погрешку признаје, пола му се прашта. Ону другу половину ћемо одрадити. Што се атинских разлога за овај чланак тиче, њих могу казати једном речи: захвалност. Да, ја сам атинским ноћима искрено, дубоко захвалан, јер се у њима може дисати , мислити. И да нема њихове бајне месечине, у којој је океан појезије , који преплави Акрополис са хиљадама величанствених успомена, који посребри азурно море са стотинама бродова на њему—да свега тога нема, сама свежина атинских ноћи тОлики је добротвор, да бих само због ње морао и најпрозаичнији човек пропевати оде атинским ноћима. Али да бих вам могао описати те ноћи треба да почнем изјутра., да вас завучем у летњу кожу једног модерног Атињанина.. Замислите, дакле, да васје некаква невидовна сила пренела из питоме, зелене, свеже баште Шумадије у ово усијано , голо стење атичко , и то у оне дане , за које покојни, али неумрли Лаза К. Лазаревић вели, да вам у њима чак и Шумадија изгледа као да је у њој «цела природа клонула , обнезнанила се, иснлазила језик па само дакће". Замислите даље, да због малене порезе од четири хиваде динара годишње не можете ни помислити на то, да побегнете куда у планине (а већ за Мехадију или Аранђеловац требало би вам бар две хиљаде динара с главе на главу) него да вам девет месеци, без једне кише, ваља издржати у тој јари усијане пећи, коју песници зову «вечно плаво небо Атике м . ') Отаџбпна, св. 12 2.