Отаџбина

42

ЈЕДНА НОЋ У АТИНАМА

луда ствар. Ето грдимо жене на сва уста због њихових лудих мидера ? А ми ? Што ће нама н. пр. прслуци ? Па још натрпамо у љих и часовник , и перорез, и обесимо тежак ланац као чампару ? Па онда какве су нам само кошуље ? Јака нас дави око врата као да је од гвозденог лима, па и то није доста, него морамо имати још и оковратник; пази да ти не озебе врат ! Па на грудима, зар је то кошул^а ? Та то је даска, просто даска са три рупице за дугмета , која се тако закопчавају да човек поломи прсте док их протакне у ону даску ! Да Бог сачува ! Ја хоћу да се вратим српском платну. Патриотизам захтева да потпомажемо домаћу индустрију. Никола на, овај пруслук обеси тамо где је капут, на ти и овај оковратпик, донеси ми кошуљу од српског платна. — Зар пресвлакачу дању господине? ■—• —■ Којешта. Где то стоји записано, да се онаква кошуља носи само ноћу? Тако. То је сасвим друго, чисто, суво, српско осећање. Оно беше кошуља трулог, дакле и влажног запада. Еле, оно питање, посматрано са политичког гледишта.... Да Бог сачува и с овим мувама. Куд се не завлаче! Ето ми се једиа шеће по грудњачи као да је то шегница. Гле! То није мува него поточић зноја.... Ово као да по мало почиње врућина? Није ни чудо. Десет сати пре подне! Ништа то не мари. Само на посао. Мишљење овога писца о тој ствари са свим је без основа. Ви ћете му то одмах доказати. Цврчи перо , пуше се небројне цигаре, брише се зној с лица , са голих руку до лаката, са груди, подмеће се сушило под руку која пише , јер би иначе сав табак био мокар, па се неби могло на њему писати, удешава се нарочита вентилација између собе за рад и оних прозора у кући где још нема сунца.... — Господине, доручак је спреман.