Отаџбина

ЈЕДНА НОЋ У АТИНАМА

47

тамбуру, десно из једне баште чује се песма тужна па опет слатка , која вас потсећа на српски иародни то1 који влада чак и у сватовским песмама; лево од вас тутњи и вришти локомотива. Пазите! Ево влака иза ваших лођа. Црвене се из мрака оне две лампе на локомотиви као два страшна ока у некакве аждаје. Та хала вуче десегак вагона препуних шеталаца из КиФиеје; труба кондуктерова непрестано трешти, да се људи уклањају с пута, јер овде жељезница јури кроз најживље улице, да се заустави у сред вароши. Десно и лево од железничких шина јуре велики и лепи ландауери, атински фијакери, који по опреми и вожењу ни мало не уступају бечким, а већ берлинске дремљиве дрошке нека се сакрију испред ових, што непрекидно вичу с( емброс !» (наиред, т. ј. уклањај се с пута). Уклањајући се тако од варошке железнице и бесних Фијакера морате пазити да не згазите на тротоару какву шћућурену сиротицу, али нећете, јер ако је не видите, чућете њену прошњу. Чак и просјаци су им поете. Чујте само ову бабу! — Смилуј се господство ми. Ја очију немам, очи моје! Удели ми једну пендару за покој душе твојих предака а за срећу и здравље твога порода. Обрадуј ме, радости моја , да Бог да тебе твоја деца обрадовала животом својим , да Бог да се ти увек радовао очима својнм". Често иута та је прошња тако дирљива да би човек не само дао што му се деси у џепу него би, да га није зазор, стао да запише те речи. Али где ћеш стати ? Емброс, емброс! Кратка је ова заносна песма што се зове атинска ноћ. Ето и станице Лаврионске железнице. Електрична еветлост обасјава на томе месту улицу и онај безброј дућана и каваница. Ту ври свет и дању и ноћу до после по ноћи. Сваки час полазе и долазе влакови. Неколико корачаја даље долази се на велику иија.цу слоге ( тј тсХахе1а ттјд оџогоСад) која је уоквирена великим