Отаџбина

52

ЈЕДНА НОЋ У АТИНАМА

зад некада стајао величанствеии храм Зевса Олимпијског са његових 120 мермерних стубова, од чега се данас одржало свега 12 и џиновска капија. Одатле, ако погледате право преда се, видите Фалирски залив како трепери у сребрној месечини, а ако погледате десно, чини вам се, да би требало, да скинете капу и да гологлави поздравите ону громадну стену древнога Акрополиса, на чијем врху поносито стоји највеличанственија и најсавршенија грађевина руку људских — Партенон, тај врхунац читаве једне културе рода људског. Под поетичпим велом ведре атинске ноћи не виде се ране, које су му задавали вандали хришћански и мухамедански, не виде се рушевине, које су направили млетачки топови и земљотреси, нити се из ове даљине могу видети пустошења племенитога лорда Елџина за љубав британског музеја — на овој неописаној атинској месечини Акрополис утиче као некакав величанствен сан, као какав спев, који је кроз хиљаде година очувао сву своју првобитну силу и лепоту. Али ја нећу да гледам тамо, нећу сада да видим ни Партенон, ни Ерехтион, ни храм бескрилне победе, ни Тисевсов храм, ни мрку сгену древног ареопага; ни колосалне развалине од позоришта Ирода Атичког, ни модерну, кокетну, ас^рономску кулу барона Сине, ништа нећу да видим, о свему томе причаћу други пут опширно; о тим светим моштима старе културе и о тим светлим споменицима модерног грчког патриотизма, не би било пристојно говорити узгред, јурећи овако поред њих. Њима ћемо посветити ако не нарочите студије, барем нарочита писма. Сада је главно атинска ноћ, њена месечина! Воз јури преко поља. преко мостова на давно пресахнулом Илисосу, кроз некакве Фабрике креча, кроз уљанике и винограде заграђене живим оградама најбујнијег кактуса — а ви само дишете из све снаге, а ви само гледате