Отаџбина

ЈЕДНА НОИ У АТИНАМА

53

месец више Имитоса, гледате и не можете га се нагледати. Та ово је да човек постане месечар ! Је ли, тата — пита некакав малиша вашега комшију у вагону који се такође загледао у месец — оно нису очи, нос и уста на месецу ? — Нису сине. Ону су брда и долине. — Па, је ли тата, онда је месец зем 1,а оваква иста као што је ова на којој ми живимо. — Јесте земља, али није оваква као наша\ На месецу је све живо изумрло? — А за што је све изумрло ? — Угасила се ватра која је у месечевој утроби горела, земља се на шему тако охладила, да не може више бити на њој никаквог живота. — Па је ли тата, и ова наша земља тако исто ће се охладити ? — Хоће сине. — И све што је живо на њој помреће ? — Да. — А када ће то бити ? — Не знам, после много, много хиљада година. Иди бедо мала! Од куда те баш сада спопадоше та детињаста, бескрајна питања ? Шта се тебе тиче она велика, страшна, пеизбежна ледена смрт читавог једног света, која ће настати после толико хиљада година ? Ти треба да мислиш на твоје играчке, на колаче и сладолед у Фалирону, а не на смрт... Смрт, крај, мрак... Кроз коју годину, ко зна, мож да за који месец, можда кроз неколико дана, можда за неколико сати... Треба само да прсне једна танка кожица, да се проспе мало крви у мозак, ситница једна и — свему је крај... Ах није, има други лепши, светлији живот, има вечно рајско насеље, у коме ће саме престати ове земаљеке бриге, болови, жалости, у коме ће бити награде за све неправде и оскудице претрпљене на овој земљи, у коме ће бити вечно блаженство — веле побожни Хришћани,