Отаџбина

54

ЈЕДНа НОЋ У АТИНАМА

„Какав крај, какав мрак, какви бакрачи — веле верни синови Пророкови — зар уџенету?- Зар онђе гдје теку ријеке слатка и кисела млијека, гдје печени овнови по пољу трче, гдје хурије на течекају? Иш не праши!" — Тело је само смртно, а ум и душа су бесмртни. Зар је Шекспир умро ? Зар је Фридијас умро? Зар се Периклиса не сећате и ви у овом трамвајском вагону, као да сте се мало час растали с њиме на Фори ? Дела су људска бесмртна! — веле ентузијасте. — Знам, знам, али ире свега колико милиона људи треба да се роди и помре, док искочи један Њутн или један Омир, а друго — оно врашко дете са његовим ггатањима.. Кад се охлади и ова земља, која вајда Шекспиру од његове славе ? — Не бојте се људски мрави — вели један старац са белом брадом и наочарима, сигурно некакав проФесор природних наука — смрти у опште нема. Све што јесте увек је било и вечно ће трајати, јер материја је бесмртна, она само мења облике ! Хбала ти драга јестаственице, свагдашња утешитељко моја ! Ти ме увек враћаш оном што јесте, ти си лек чак и од месечарске оентименталности, у које нас кад што бацају детињаста распиткивања «шта има унутра ?" она радозналост, рад које су деца разбила тако многе лепе играчке... У том размишљању нисмо ни осетили кад влак стиже на обалу морску и кад, окренувшм десно , пође поред \;амога мора. Ах како је лепо мирно море на коме дршће блага месечина ! Оно је на овом истом месту, толике хиљаде година пре нас заносило својом леиотом толике разне народе, оно је било посредник и носилац толиким културама, којима данас ни трага нема, и оно ће, на овом истом месту , одушевљавати после многих векова нове народе и нове културе, о којима ми данас ни појма немамо. Овде, у овај залив улетале су некада Финичанске,