Отаџбина

600

РУЖНА СЕСТРА

— Та она није баш ни мало ружна, одговори проФесор надутим тоном, тоном који ни мало не одговараше питању г. Љакоса. Глас јој је музика! Израз лица њезињог пун је дражи. Има тако малу руку.... ох, њезина је рука дивна! — Јесте ли је бар пољубили у руку? — Запита г. Љакос. — Разуме се. — А шта вам је казала ? Шта сте јој казали ви? Мислите ли да вам ја могу поновити све то ? За тим додаде тишим гласом: Знате ли, шта ми је казала ? Да је захвална и срећна, што сам је ја запросио из пријатељства према вама, јер добар пријатељ мора бити добар муж. Ја сам је молио, да не говори тако. јер бих и ја могао мислити, да она за мене полази једино из љубави према својој сестри. — А што да не? Одговори ми она. Зар љубав према сестри и љубав према пријател>у неће бити најбоља основа нашој срећи. Г. Љакоса узбудише те речи. — На послетку, продужи г. Платијас, како да вам кажем све то сад ! Поуздано могу вам рећи само то, да сам нашао једно благо. — Нисам ли вам казао ? — Да, али ми нисте казали, како се зове. Реците ми њезино име ! Г. Љакос примаче усне његовом уху и прошапута му са свим тихо то тако жељено име. —■ Сад знате. — Једва један пут ! кликну г. Платијас. Пријатељи се растадоше. ПроФесор враћајући се весело својој кући понављаше у себи то име, што га је мало час дознао, а у исти мах и г. Љакос шапуташе одавно му тако драго име драгино.