Отаџбина

628

КАКО НАШ НАРОД ЖИВИ

ради (превире) од чега дете добије бљување, пролив и јаку жеђ. Да се детету жеђ гаси, сељак се жестоко боји да му да воду, но ако има у то време бостана, онда му се даје лубенида, које овако болесно дете халапљиво гута и после неколико минута прође све кроз њега. Обично народ наш забрањује да болесник, који пати од жеђи, пије воду. Нарочито код великих богиња. Смем тврдити, да су од жеђи многи богињави просто „поскапали". Обично се даје по мало вино с крмезом; за што крмез — нисам могао дознати. Кад сељаче достигне 6-ту, годину, већ има изгледа да ће дочекати и 20-ту — до 6-те године највише испропада. Од кад сам лекар није ни једна година прошла, а да у неким крајевима где сам са службом био, није владала „срдобоља". Кад се ова несрећна болест у које село увуче, највише децу затире. Било је случајева, да се читава задруга ископа. Приметио сам, да наш народ радо једе пресне краставце, и то непосољене. Јединац, од 11 година, једног богатог сељака умро је 6-ти дан, пошто је појео за опкладу 7 краставаца. Ја сам због њега 5 сати путовао у његово село и преда мном је проливао семе од краставаца — умро је од срдобоље — а нико је други у том ^селу иије имао. А ево како се заражује од те болести. Прво чељаде кад оболе од овога, њега чести напони у стражњем цреву терају да измеће: овакав болесник, нарочито дете, потрчи што пре и чучне где му је најближе, обично иза или око куће. Док су изметци свежи њу сваки одраслији избегава да их згази; за два дана они се осуше и босонога деца газе по њима, унесу их у кућу, хватају се рукама за стопале па после тим рукама једу хлеб и тако се заразе.