Отаџбина

КАКО НАШ НАРОД ЖИВИ

629

За то треба чим које дете оболе од ове болести да му се да нека карличина или цреп, па да се наспе пепела, па на том пепелу у карлици да «иде на поље и те да се после са оним пепелом у нарочито ископану рупу изручује. Опогањене рубине треба бацити одмах у спремљени цеђ (луг) у бакрачу и то прокувати па после опрати. Наше сељанке где нема текуће воде, перу на извору, или бунару, одаклс воду пију, и овако рубље, и на тај начин заразе воду. Ретко које село да има озидаиу чесму. Ако је извор , то се обично тиквом захвата, на више места суд којим се захвата доноси се од куће, и кад у тој кући зараза влада, онда се отрује и извор. Ако је бунар — ђерам — ту се и стока поји, и ту вам је блато да се не може, нарочито зими, ни прићи. То се блато често непосредно или посредно улива у бунар — и ја сам мишљења, да се од овако опогањене воде најпре добије иСрдобоља" нарочито лети, кад бунари мало воде имају, па остане она нечистоћа концентрисана. У многим селима бунари немају никакве ограде, но изгледају као неки левак у земљи — и како се бунари обично у дољи копају, где се вероватно може вода наћи — то се са брда, кад киша удари, слива блато у бунар. Ја сам затрпао неколико оваких бунара у окрузима где сам служио. Мишлења сам, да наш народ више упропашћује рђава вода но храна. Није истина да се наш одрасли сељак рђаво храни. За ово нека ми послужи као доказ г. д-р Милан Јовановић, који у својим путописима спомиње, како се Кинези у стражњој Индији искључиво пиринцом хране, па су ипак здрави, вредни, радни и плодни, тако да су своје газде — Енглезе — одтуд истисли. Моје искуство потврђује ово моје мишљење.