Отаџбина

664

ЈАЛИЈСКЕ ПОСЛОВИЦЕ

XVII. 0 љубави и лепоти. Волем те, мучим те. Између: „волем те" и „волеш ме м велика је разлика. Дела су љубав. Где има љубави, не продире оговарање. Ко воле ружу, воле и њен трн. Дај ми дебљине, даћу ти лепоте. Од лепоте нит' се умаче, хшт' се једе. XVIII. 0 оговарању. Во се хвата за рогове, а човек за језик. Говорити — грешити. Пре зарасту ране, него пакосне речи. Вургија у постељи, злу води. На устима ми црврчак цврчи: кажи! кажи! Језик нема кости, али ломи кости. Оговарање не убија, али упрља (окаља). Што кроз зубе прође, зна цео свет. Боље пасти у речну бујицу, него у уста људи. Шушкало, убија три. Баца малу рибу, да ухвати велику. Ко исмејава не умире, али наседне. Све пролази, али пега остаје. Ко хоће да запуши свету уста, нек огради поље капијом. XIX. 0 тврдици. Његова свећа, не светли никоме, Да би уштедио клинац, руши зид. Ко чува, за себе не чува. Ко има јорган, а не покрива се, тог не треба жалити. Симит што ће да ми да, нек поједе сам. Ја сит, моја деца сита , дижите сто. С овом пословицом требало би свакојако да завршим читање јер видим, да сте већ сити. Али бојећи се,