Отаџбина

668

АНА КАРЕЊИНА

— Ето шта сам хтео да јој кажем — рече Алексије Александровић окренувши се на другу страну. — Да, да... рече Степан Аркадијевић кога сузе беху стегле за грло тако да није могао ништа да говори. Најзад рече — Да, да, ја сам вас разумео. — Ја бих желео знати шта она хоће ? — рече Алексије Александровић. — Ја се бојим, да она сама не разуме свој положај. Она није и не може бити свој судија — говораше Степан Аркадијевић опорављаЈући се. — Она је притиснута, њу дави баш та твоја великодушност. Ако она прочита то писмо, она неће бити у стању ништа одговорити. Она ће само још дубље спустити главу. — Па шта да се ради у таквом случају? Како да се споразумемо ? Како да сазнамо њену жељу ? — Ако би ми допустио да искажем своје мишљење, ја мислим да од тебе зависи да покажеш баш оне мере, за које ти налазиш да су иотребне , те да се прекине ово стање. — Значи да и ти налазиш да га ваља прекидати упаде му у реч Алексије Александровић — али како? Ја не видим никаквог могућног излаза. — Из свакога стања има излаза — рече уставши Степан Аркадијевић. — Било је време када си ти хтео све да раскинеш... Ако се ти сада увериш да ви не можете заједно бити срећни... — Срећа се може различно схватити. Али рецимо да сам ја иа све готов, ја и не тражим ништа за себе. Какав је излаз из овога стања? — Ако хоћеш да чујеш моје мишљење... — поче Степан Аркадијевић с оним истим меким мелемним осмехом са којим је говорио и Ани. Тај добри осмех беше толико убедљив да је Алексије Александровић осећајући своју слабост почео да му се покорава и био је готов да верује све што му буде рекао Степан Аркадијевић.