Отаџбина

42*

АНА КАРЕЊИНА

667

да чини. Степан Аркадијевић са напрезањем савлада своју плашљивост. — Надам се — рече и поцрвеии — да ти вврујеш у моју л>убав спрам сестре и у моју оданост и поштовање за тебе?Алексије Александровић стаде и ништа не одговори, али, и:таз покорне жргве на његовом лицу, просто је поразио Степана Аркадијевића. —г Хтео бих да говорим с тобом о сестри и о вашем заједничком положају — рече Степан Аркадијевић борећи се још са необичним устручавањем. Алексије Александровић само се тужно осмехну, погледа св >г шурака и, не одговорив ништа, приђе столу, узе с њега једно започето писмо и пружи га шураку. — Ја иепрекидно само о томе и мислим. И ево шта сам почео гшсати, држећи да ћу боље исказати своју мисао написмено, јер моје је присуство раздражује. Степан Аркадијевић узе писмо, са запрепаштењем погледа угашпне и укочене очи које се на њему беху уставиле. и поче читати: «Ја видим да вам је моје присуство тешко. Ма како да ми је мучно веровати у то, ја видим да је тако и да не може бити другаче. Ја вас не кривим , и Бог ми је сведок да сам ја, када вас видех у болести, био одлучио да заборавим све што је било, и да иочнем нов живот. Ја се не кајем, и никада се нећу покајати за оно што сам урадио; али ја сам једно желео, то је ваша срећа, мир ваше душе, и ја видим да то нисам постигао. Реците ми сами шта може да вам да истинску срећу и мир душе? Ја се сав предајем вашој вољи и вашој пра6^4^00™.» Степан Аркадијевић враги зету писмо и гледаше га и даље збуњено , не знајући шта да каже. То ћутање беше обојици тако тешко да усне Алексија Александровића болно задрхташе када онај настави ћутати не скидајући очију са Карењина.