Отаџбина

674

АНА КАРЕЊИНА

— Не могу да те познам са том кратком косом. Али си још лепша. Прави дечко. Али како си бледа! — Да, ја сам још слаба — рече она смешећи се. И њене усне задрхташе. — Ми ћемо отићи у Италију па ћеш ми се ти брзо опоравити. — Зар то може да буде да ја и ти живимо као муж и жена, сами са својом породицом ? — рече она примакнувши се до самих очију његових. — Мени је било за чудо како је икада и могло бити друкчије. — Стева каже да он пристаје на све, али ја нећу да примим његову великодушност — рече она замишљено гледајући у Вронскога. —- Ја нећу развод брака, мени сада ништа не треба. Само не знам како ће он решити за Срђа. — Он није могао да појми како она може у таквом тренутку да мисли о сину и о разводу брака. Зар то није све једно ? — Не говори о томе, не мисли — рече он старајући се да привуче њен поглед на себе. Али она га није више гледала. — Ах, за што нисам умрла! Боље би било! — рече она, и сузе саме потекоше низ оба њена образа ; али она се старала да се насмеши. да њега не увреди. По пређашњим појмовима Вронсковим било би стидно и немогуће дати оставку на опасну службу у Ташкенту. Сада се није премишљао ни на минут; он захвали на мисији која му беше одређена у Ташкенту. Када је видео незадовољство својих претпостављених са тим његовим поступком, он просто даде оставку на државну службу. После месец дана Алексије Александровић оста са својим сином сам у својој кући. Ана с Вронским оде у Италију не добивши развод брака, јер га одлучно није хтела.

(СВРШЕТАК ЧЕТВРТЖ КЊИГж).