Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

673

Његова рана беше зарасла и он беше почео излазити и спремати се за пут у Ташкент. «Само још једном да је видим, па онда да умрем, да се закопам" помисли он, и градећи опроштајне визите, исказа ту мисао књегињи Бетси. Кад му је она донела негативни одговор он рече: «У толико бол^е. Та би ми слабост утрошила и последњу снагу и . Сутра дан сама Бетси дође рано к њему да му каже како је преко Облонског поуздано сазнала да Алексије Александровић пристаје на развод брака, и да према томе Вронски може да види Ану. Вронски на то не само да није ни кнегињу испратио, него заборави све своје одлуке и не распитујући када би могао отићи ни где је муж, он одјури Карењинима. Он је устрчао уза степенице не видећи никога и ништа, утрчао је у њену собу. и не гледајући има ли још кога у соби, он ју је загрлио и стао љубити њено лице, врат, руке. Ана се спремала за тај састанак, она је смишљала шта ће му рећи, али није успела да му каже ни једну реч од свега тога; његова страст захвати и њу. Хтела је да утиша њега да утиша себе, али за све то беше доцкан. Његово осећање беше прешло и на њу. Усне су јој тако дрхтале да дуго није могла ништа проговорити. — Да, ти владаш мноме, ја сам твоја — рече она најзад притискујући његове руке на своје груди. — Тако је морало да буде. Тако мора бити докле год смо живи. Ја сада то знам. — То је истина — говораше она и постајаше све блеђа грлећи га. — Али опет то је страшно после свега што се догодило. — Све ће то проћи, све, и ми ћемо бити тако срећни! Када би наша љубав могла порасти то би могло бити само с тога што у њој има нешто страшно — рече он подижући своју главу и откривши осмехом своје јаке зубе.