Отаџбина

672

АНЛ КАРЕЊИНЛ

— Хвала Богу — рече она — Боли ли те што? — Овде, мало — и он показа груди. — Онда да те превијем. — Он ју је гледао док му је она обнављала завој. Кад је свршила он јој рече: — Ја нисам више у бунилу. Молим те постарај се да нико не каже да сам ја хтео да се убијем. — То нико и не говори. Само се сви надају, да се од сада нећеш ни случајно ранити — рече она с осмехом у коме беше питање. — Ваљда нећу, и ако би било боље.... И он се мрачно осмехну. У пркос тих речи и таквог осмеха, који поплаши Варју, када је прошло запаљење и када се он почео опорављати, он је осетио да се потнуно избавио једнога дела свог очајања. Као да тим поступком беше спрао са себе срамоту и понижење које је пре осећао. Он је сада могао мирно да мисли о Алексију Александровићу. Признавао је његову великодушноот али не осећаше више никаквог свог понижења. Осем тога он се вратио у свој стари колосек живота. Сада је могао опет да погледа људима у очи и да живи својим обичним животом. Једно само није могао да ишчупа из свога срца, то је сажаљење које је долазило до очајања, што је њу за навек изгубио. Јер он беше тврдо одлучио у своме срцу да сада, пошто је пред мужем платио своју кривицу, треба да се ње сасвим одрече; али није могао да игачупа из свога срца жалост што је изгубио њену љубав, није могао да избрише из својих успомена ону срећу коју је осећао с њом, коју је онда тако мало ценио, и која му је сада непрекидно излазила пред очи у целој чаробности својој. Серпуховски беше израдио да га службом преместе у Ташкент, и он беше на то пристао без најмањег устезања. Али што се више примицао дан за полазак, то му све теже постајаше жртва коју је' он сматрао за дужност да иринесе.