Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

671

Зар не би бољв било да оставимо то? У осталом ради шта хоћеш! И окренувши се од шурака тако да га не види, седе на једну столицу крај прозора. Беше му горко, беше му срамота, али у пркос те горчине и стида он беше задовољан са својим узвишеним пожртвовањем. Степан Аркадијевић беше потресен. Он мало поћута. — Алексије Александровићу, веруј ми, да ће она умети да цени твоју великодушност — рече он. — Али ето као да је тако Божја воља била, — додаде за тим, и чим је то изговорио осети да је нешто глупо казао и једва се уздржа да се не насмеје сопственој глупости. Алексије Александровић хтеде нешто рећи али га сузе загушише. — То је врло несрећна судбина, којој се човек мора покорити. Та је несрећа за ме свршени Факат и ја ћу се постарати да помогнем и њој и теби — рече Степан Аркадијевић. Кад је Стева изашао из зетове собе, он беше тронут, али то му није ни мало сметало да буде задовољан што је свршио тако тешку ствар, јер он је био уверен да Алексије Александровић неће одрећи што је казао. 23. Рана Вронскова беше опасна. Неколико дана лебдео је између живота и смрти. Када је прзи пут могао проговорити, у његовој соби беше само Варја, снаха његова. — Варјо — рече он гледајући је оштро — ја сам се са свим нехотице ранио. Тако ћеш казати свима, и молим те да о томе никада не говоримо. То је сувише глупо. Не одговарајући му на то ништа, Варја се наже над њега и гледаше га са радосним осмехом. Његове очи беху светле али грозничавим огњем. Њихов израз беше строгост.